Život na točkovima

Na par meseci ili na ceo život, nisam još uvek sigurna, ali želja da sebe stavim u kutiju na točkovima i oslobodim svakog suvišnog papira sa imenima koja bespomoćno pokušavaju da dokažu kome šta pripada i brojeva koji su tu samo da bi na osnovu potrošene struje izračunali koliko moje postojanje vredi, u meni oduvek živi. Čitav taj apsurd potrebe da se odabere samo jedno mesto i tu provede ostatak života zvuči mi kao početak horor filma koji se upravo tu, na samom početu i završava.

Planetu kojom hodamo takođe pokušavaju da raznim merenjima stave na skalu, međutim, okupirani svim tim silnim brojevima, čini mi se da maše suštinu. Planeta je nemeriva, ono što nam nudi ne može se staviti na papir i poslati nazad kosmosu u vidu čestitke za Novu godinu kako bi se izrazila zahvalnost za samo do sada prebrojanih 7.827 vodopada, 4.6 biliona hektara šuma, 307 miliona jezera, 4 okeana, 2.6 miliona različitih vrsta životinja i mislim da nema potrebe nastavljati sa brojenjem – postoji već dovoljno ljudi koji od tog brojenja žive. Elem, pored svih tih rezultata do kojih su oni mukotrpnim slaganjem brojeva stigli i za koje ja danas znam, kako bih ikada mogla i pokušati da ignorišem potrebu da makar pokušam da ih sve vidim uživo.

Nikada nisam tvrdila da je dvadesetčetvoročasovno kretanje pogodno za svakoga i u potpunosti razumem ljude koji vole da se u istom krevetu sa pogledom na prozor čiji su okvir sami odabrali bude svakog jutra. Među nama nema razlike, doslovno. Sigunrna sam da i oni jure neke svoje puteve, samo ne na točkovima. Da budem iskrena, čak im ponekad i zavidim. Padne mi tako na pamet kako bi bilo divno osećati se dobro čak i ako ne menjaš mesto prebivališta na maklimalno par meseci. Kažem sebi, imala bi priliku da razviješ blizak odnos sa komšilukom, imala bi svoju stalnu kozmetičarku od koje jednom mesečno slušaš dogodovštine svih drugih žena iz kraja, možda bi čak razvila i naviku bacanja smeća iz stana uvek kada kreneš ka svom automobilu. Bilo bi idealno – možda, jer se onda trgnem i prisetim osećaja zarobljenosti koji tihim šaptajima o mogućnosti da u prostoru u kome se u tom momentu nalazim ostanem zauvek guši moje snove o neukrotivim divljinama pašnjaka sa kojih se čuje galop konja.

Tokom tih dana, uspevam da budem produktivna, stignem da pozavršavam sve one obaveze koje iziskuju moje prisustvo na jednom mestu, ali nikada nisam uspela da se osećam, neću iskoristiti reč dobro, niti zdravo, odlučiću se za onu bolniju – slobono. I zato jurim, trčim dok još uvek imam snage jer sam negde duboko u sebi svesna da što se brže krećem neistraženim šumama, nepreplivanim okeanima i neukroćenim oblacima, ja više snage imam za nove udahe.