Sve dok pišem
moći ću da dišem

Slomila sam devojočicu u sebi.

Bio je dan odluka u vremenu krize

I ljudi su znali

Da više nema vremena za igru.

Tog dana svojoj devojčici

Otela sam lutku iz ruke,

Bacila je na pod

I time slomila njih obe.

Koliko joj je samo snage

Bilo potrebno da ne zaplače

I nije plakala.

Nikada.

Smejala se osmehom odraslih,

Stvorila je sebi nove, ozbiljnije igračke.

Delovalo je kao da je zaboravila

Na svoju rasklimanu lutku i

Njihove bezgranične igre.

Delovalo je da je dobro.

Bože, da li će mi ikada oprositit?

M.Miljana